Čudo,
čudo jedno!
Da žedna sam,
nisam ni znala
dok me na zdenac
poveo nisi,
pa sam pila i pila...

Čudo,
čudo jedno!
Da gladna sam,
nisam ni znala
dok mi usne svoje
ponudio nisi,
pa sam kušala i kušala…

Čudo,
čudo jedno!
Nisam
ni zebnju,
ni strah,
ni uzdah
srela.
Ni jedna tuga
nije se slivala,
ni jedan nemir
misao
trunio nije.

Čudo,
čudo jedno!
Koračanjem
vajala sam
oblike sebe,
nage i smjele.
Čudo, o čudo jedno,
saplela, nisam se…

Čudo, da, čudo jedno!
Govoriti sam prestala.
Pod tvojim jezikom
šutnja mi ostala…

Samo sam vrisak
nad orošenim trepavicama,
i šum sam kiše što se
niz obronke naših obraza sliva
Nisu suze, Čudo moje, čudo to je…

(I neke note lake, posve drugačije...)

Ema: "prstovat sna"

Emilija Vasiljević