Zatvaram kapke,želim da osetim mrak,

u kom sija tvoja meni namenjena duša.

Fenjer nosim i ljubim taj svetlosni zrak,

da me neko probudi, samo nek pokuša!

Hoću da sanjam najrujniju zoru,

gde sve u purpuru cveta i diše.

Držiš me za ruku i šetamo ka moru,

sve na tebe, sve na ljubav miriše...

Grliš me, stežeš me oko struka,

zatvorene oči usnama ti ljubim,

na bedrima mojim drhti tvoja ruka,

osećam kako se u zanosu gubim..

Nestajem, kao što nestaje more,

zora, grimizna svetlost i sunce.

Trepere u nama sve otvorene pore

u dubokom mraku, grle te vrhunce...

Ne budi me, ova lepota nek večito traje,

jedno za drugo  stvoreni smo mi.

Ovaj sanak u slatkom grču sve nam daje,

bez greha, bez svesti, sve dajem ti.

Dragana Andric