Sedim na tvom levom ramenu

Stalno te posmatram

Gledam kako se plašiš

Tvoji su strahovi svakodnevni

Sitni strahovi običnog života

Na smrt se dosađujem

(volim kad ovo kažem

Sama se sebi smejem)

Posmatram te dok brineš

Sve male strahove

Koje ti šapućem u levo uvo

Dok sedim na tvom levom ramenu

I posmatram te, stalno te posmatram

Uplašen si od svega

Zbog svega

Od toga da li će ti nogu podmentuti kolega

Da li će te žena napustiti

Jer nisi dovoljno uspešan

Do toga da ti neko ne pređe

Preko prašine koju svojom

Zemljom zoveš...

Slušam i ja tebe kako bogoradiš

Mrmljaš u bradu psovke

Kad ti šef okrene leđa

O kako samo strahuješ

I kako te sve ovo vređa

Na levom tvom ramenu sedim

I znam sve čega se plašiš

Moja je sestra sedela na

Tvom desnom ramenu

Od nje si se najviše uplašio

(a nije trebalo)

Odavno si je sa ramena proterao

Još onda kada si srce zazidao

Posle prvog malog bola

Otad je kosa počela da te napušta

Počeo je da ti raste stomak

A oči su ti se suzile

Sedim na tvom levom ramenu

I na smrt se dosađujem

Jer si ti na mene zaboravio

Čitav si život pravio

Jednu veliku kuću za mrtve

Bliži se dan kada ću

Slazeći sa tvog levog ramena

Sve tvoje strahove da skupim u vreću

I stanem pred tvoje oslepele oči

Tada ćeš shvatiti da si trebao da se bojiš

Samo onog jednog jedinog straha

Koji ti je čitav život sedeo na levom ramenu

Pašćeš na kolena preda mnom

Jer ja sam Gospodarica Strahova

Pogledaćeš u moje oči

A ja ću ugasiti svetlost

Milena Vučković