sedeo sam 

jednom davno

mislim

u Parizu

sa Prokofjevim

i Solženjicinom

bilo je to

još onda

kad je Prokofjev

bio zaljubljen

u tri narandže

a Solženjicin

neuporedivo manje zaljubljen

u Sovjete

ne sećam se više

da li mi je 

prijala

ta kombinacija

Pariza i Rusije

(znam da mi je prijala

kombinacija

sladoleda od čokolade i lešnika

sa krupnim zrnima grožđa

neverovatno kako ide

uz "Martell")

kasno jesenje popodne

pretilo je da se pretvori

u neviđenu zbrku

zato sam ugasio Prokofjeva

odložio Solženjicina

i odlučio da ne dozvolim

da se predvečerje pretoči

u besmislenu pijanu noć

izašao sam na bulevar

i najpre u odsjaju

prvih uličnih svetiljki

a onda

i u treptaju

prvih večernjih zvezda

potražio njene oči

znao sam da je tu negde

na potezu od Monmartra

do Andromede

i da me čeka

(ili ja nju čekam)

pamtim i da sam 

negde na Jelisejskim poljima

dao šest franaka

maloj prodavačici cveća

zato što mi se učinilo

da je prozborila nešto

nalik na njeno ime

i eto...

ničeg se više ne sećam

Milen Šelmić