Ruke mi na tamjan mirišu

i duge subotnje molitve.
Hiljadugodišnja sam.
Drevna.

Htela bih da se sa kaučukovim
drvetom družim,
pa da dođu ljudi, mnogo ljudi…
- da zastanu ogrnuti našim hladom,
da se zagrle u sjeni naših grana,
da nam pokupe suze
(I oblikuju u svoje radosti!)
- posekotine bi manje bolele.

Ruke mi na tamjan mirišu
i duge subotnje molitve:
gorki plodovi nezrelog gloga,
jednog dalekog detinjstva.

...

(Drvo koje plače još nisam videla.
A brat mi je! I drug!)

Drugarice su mi i ptice.
One malene,
a ne sleću mi na ramena.

Brat mi je i brod
- omeđen valovima,
u željeznom kaputu, do grla
zakopčan,
teretni, sa olovnim brigama
na plećima.

Ljudi ga kompjuterskom
neminovnošću usmeravaju,
a on,
zanesen,
bosih nogu,
sanja svoje obale.

...

Drvo koje plače, nikada neću
videti.

A drug mi je. I Brat!

Hvala Ti, daleki brate!

-U očekivanju Ljubavi
tvojom sam suzom potekla
i tugu u svilu strpljenja
povila,
pa je njišem, njišem,
u kolevci
od stihova ispletenoj.

Ema: iz zbirke "blues jednog odrastanja"

Emilija Vasiljević