Znaš ti dobro,
kom sam bolu naklonjena,
od čijih reči sam progonjena,
od čijih treptaja rastočena,
od čijih suza udavljena...

I može li se reći nešto
bez reči, ili je to samo igra
samo taktika, da zatrubi romantika
a pesme živote moj nema
bez tok nemog mistika!

I evo sve me pritiska,
srce kosti lomi,
nadimaju se baloni
praznih reči u helijumu,
ja u delirijumu,
pluta duša nema
prazna je ovo poema...

I šta će nam slova
ljubavi moja,
kad i vrapci na grani znaju, 
kome ta slova  najviše blistaju...

Zato, napiši poemu
sa slovima belim,
daruj je samo meni
polivaću je olovnim prahom,
udahnuću je isprekidanim dahom...

Niko drugi, ne treba da zna...