Včasih melanholija ustvari nevidne utvare

v katerih njen lastnik sanja,

da je prebrodil vse težave

in da potje, ko ga v vlaku sploh ni.

Vse več je sanjajočih ljudi,

za katere je kriva realnost življenja.

LP Tomi

Tomi,

najlepše zahvaljujem na ovom preciznom komentaru... Ljudi se prepoznaju u stihovima... Ponekad se čitamo bolje i poznajemo bolje ovako, nego u realnom životu... Od sveg srca hvala.

Lp Milena

Redki od nas, Milena. :) Samo se vozamo :) pa nekud več :)

Lp

Irena

Ili čekamo? :) "Samo retki sretnu retke" reče pesnik... 

Hvala puno Irena

Lp Milena

najslabše je, če ničesar od tega ni več niti v željah; lepa pesem, Milena;

vse dobro ti želim,

koni

Hvala Koni od srca... Naiđu dani kada ni želja nema... Na sreću, brzo prođu :)

Lp Milena

Budeš li pisala pesme, a nikada prozu,

srešćemo se mi jednom

u sporovoznom vozu.... ;)

Mikalilo,

Da ti kažem odmah, u startu,

Za taj sam voz već kupila kartu

Nadam se susretu u ovom vozu

Čak i ako nastavim da pišem i prozu.

Koliko volim pisanu reč

Tebi to dobro poznato je već

Susret nam je suđen (ako ćemo pravo)...

Do tada mi ostaj živo i zdravo!!!

U Paraćinu, trenutno sam usidrena

Srdačan pozdrav

Milena

Slažem se s tobom: ciljevi su jasni,                                  
važno je samo da voz ne kasni.

I meni se žuri, jer Lenči... eto,                                          
godine ko dani jure prokleto.

A ja bih hteo bar na trenutak
u tvojoj ruci biti belutak.

Evo ga... čujem voza pisak...
Uskačem Tu sam. Osećam stisak

tvojih prstiju oko mog pasa...
Tu si - kažeš u pola glasa.

I već prolazimo kroz tunel prvi,
a sve svetli od naše krvi...

Hoće li gde ovaj voz stati ?
Pustimo to. Treba putovati.