Davno sam pokopala sva osećanja
ona s osmesima
i bez njih.
Davno sam pokopala svoje srce -
sa zdravim razumom
i malignim.
Ko sam sada?
Ko si? Ko si?
Zapitkujemo se godinama -
nešto poput semenja i neko nalik na
sadničara.
Okrenuh glavu prema humci...
nisam htela, ni na kraj mi pameti nije bila,
ali glava nije ništa pitala
tako prazna lutala je po intuiciji...
i
gle!
Iz humke je nikla trava, ili korov, ili nebesko
rastinje!
Zapanjih se kad opipah
topot srca s
jahačem od osećanja!
Ne!
Ko si? Ko sam?
Da bih prigušila krik, navukla sam preko lobanje
pregršt pejzaža oko humke.
Iz pejzaža je uzviknulo srce u ritmu sećanja na
osećanja:
Ona od nekada! TA!

Marina Adamović