Pišem pismo danu sa kojim se retko viđam.
Započinjem mirno sa
"Dragi moj prijatelju, ja sam..."
udahnem duboko
"...dobro...":
.
"Znam da nemaš dovoljno vremena;
izvini... i ja sam previše zauzeta, gradim sreću...
ah, da, samo ovo -
snovi mi, poput pasa lutalica, nagrizaju mrežu
mozgovnog vezivnog tkiva..."
Posle kratkog zastoja,
(menjam olovku zbog loše sintakse)
završavam sasvim otvoreno:
.
"Na ovu digresiju ne odgovaraj -
prekriće te noć - kao što i mene uvija u crno."

Marina Adamović