Vidite, gospođice,

svariti Vaše 

shvatanje sveta

uz belu kafu i biskvite

u ovo kasno jutro

ili rano prepodne,

gotovo je nemoguće.

Razumem da je

mišljenje o sebi

kao o najpametnijem

i najpoželjnijem biću

na kugli zemaljskoj

Vama prirođeno

i donekle opravdano.

No, ipak,

gledati na druge ljude

kao na stvari

ili još gore, kao na robu,

koja je stvorena

i postoji samo radi Vas,

to je nešto što ja

i pored najbolje volje,

ne mogu da progutam.

Razumjivo mi je

i Vaše nezadovoljstvo,

pa i oholost,

usađivana godinama

malograđanskim vaspitanjem,

samo, to nije elitizam,

nego 

preterana doza samoljublja,

prilično neukusna,

potpuno pogrešno servirana,

i bljutava.

Uz čaj od nara

i kiflice s mocarelom

više bi vam pristajalo

malo smernije ponašanje,

u smislu sagledavanja sebe,

potpunog

i celvitog,

prvo sopstvene unutrašnjosti,

a zatim i onoga 

čime se dičite

i što neumorno doterujete

pred venecijanskim ogledalom

sa pozlaćenim ramom.

E baš to, ta pozlata,

znate, ona je jedan tanak,

veoma tanak sloj,

ispod kojeg je drvo.

Verovatno retko, plemenito,

majstorskom rukom obrađeno,

ali ipak,

samo - drvo.

Uzgred, nisam ljubitelj

kolačića sa medom i cimetom

za doručak.

Ta mešavina ukusa

izgleda mi nekako lažno,

bolje reći prevrtljivo,

ili čak neiskreno.

Molim, možda ja i grešim,

gledajući uopšteno,

ali ovi Vaši mi deluju

upravo tako.

U svakom slučaju,

hvala Vam na pozivu

za ovaj laki doručak,

mada, nisam siguran

da ćemo ovako nešto

ikada više ponoviti.

Sa žaljenjem Vam moram reći

da meni nije prijalo.

Milen Šelmić