Kada dođe poslednji

Od poslednjih dana

Poljubiću te u čelo i poći

Na horizontu će goreti svetlost

Videćemo sunce kroz oblake dima

U tvojim mrtvim očima

Neće postojati sećanje

Kada dođe poslednji sat

Poslednjeg od poslednjih dana

Spakovaću laki prtljag s kojim putujem

Sačekati svoj red u koloni

Sklopiti dlanove u molitvi za žive

Preživele i mrtve

U poslednjem satu poslednjeg dana

Okrenuću glavu u prošlost

Ugledaću sećanja na plavo nebo

Bistru vodu, žute maslačke

Na sve slike koje žive u meni

Kao uspomena na prethodne živote

Prema intezitetu boja

Spoznaću koje će mi ljubavi

Na kom tasu poslednjeg suda stajati

I da li ću se pokajati

Za prelazak, za izdaje, za nanetu bol

Svesno i nesvesno

Kada dođe poslednji minut

Poslednjeg sata u poslednjem danu

Poljubiću te u čelo

U mrtve oči i hladne usne

Ti ćeš mi tek tada poverovati

Da smo čitav život proživeli

U jednom jedinom poslednjem danu

Zavaravajući se da su smene

Tame i svetla mera za vreme

Tog poslednjeg trena

Upitaću te

Zašto to nepotrebno breme

Čitavog poslednjeg dana

Sebi na vrat tovarimo 

Za života kamene kipove

Praznih očiju, ledenog čela podižemo

Da na njih poljubac utisnemo

Pre nego sa lakim prtljagom

U koloni krenemo

Tek tada

Saznaćemo kamenih duša

Da je dovoljno bilo samo da volimo

Objavljeno na fb grupama 18. juna 2015.

Milena Vučković