Ustvari,

i nemam nešto prava

da se bunim.

Živeo sam kako sam umeo,

ponekad kako sam hteo,

a uglavnom kako sam morao.

Živeo,

ovde i tamo,

svuda po malo,

negde i malo više,

najviše tamo,

gde sam najviše i voleo.

Ustvari,

moglo je da bude

i sasvim drugačije.

Mogao sam da budem

uvaženi profesor,

inžinjer ili advokat,

mogao sam, možda,

da prekrajam mape,

i udaram pečate

na tuđe sudbine.

Mogao sam, ali eto nisam.

Umesto svega toga,

uvek sam želeo

da budem nekome nešto.

Ustvari,

život je prilično prevrtljiv

i ume gadno da boli,

ako ne paziš.

A ja, nešto i nisam pazio.

Odlazio sam na mesta

na kojima su cvetali

nekakvi plamenovi,

(ili su to bili odsjaji zalaska

kroz krošnju divljeg bagrema),

vraćao sam se večito drukčiji,

a uvek isti, i uvek ja.

Davno sam izabrao

da pišem o pticama,

o neprolaznosti trenutka

i o belim krinovima.

Ustvari,

vrlo je moguće

da sam sve vreme

pisao jednu te istu pesmu.

I da sam sve vreme 

nosio u sebi tu jednu

neprekinutu ariju.

Ustvari,

mislim da bih sve ponovo

potpuno isto uradio.

Verovatno, osim poneke

naizgled nevažne sitnice.

Napisao bih poneko pismo

i propustio poneki noćni voz,

i pokoji nepotreban oproštaj.

Ustvari,

ne znam zašto,

ali,

nešto mi govori

da ću ovoga puta

i ptice i krinove 

i zalaske i južna mora

i taj moj niz

neprekidnih trenutaka

polkoniti tebi.

Ustvari,

volim te.

Milen Šelmić