Toga dana sam stigao,

željan,

žedan,

umoran,

mislio sam,

stigao sam kući,

vratio se u svet 

iz kojeg sam i otišao...

A ono...

Nisam se vratio nikuda.

Stigao sam ravno nigde.

Ili sam promašio 

neko skretanje,

ili sam odabrao

sasvim pogrešan cilj,

ili je jesen izmenila sve

u ovom gradu,

u ovoj zemlji,

u mom pogledu,

u slici sećanja...

Na vinjacima sam se iskalio,

samo donekle.

Par sati kasnije,

proverio sam i poznatu adresu.

Nije više bila poznata.

Naprotiv, 

tamo nije bilo nikoga.

Onda sam rekao sebi

nekoliko prilično ružnih reči,

i opet krenuo da gamižem

po trotoarima.

Prošao sam 

pored nebrojenog niza izloga.

Staklenih kaveza

sa najrazličitijom robom,

ili praznih, 

stakala prekrivenih

nekakvim odavno

zastarelim plakatima.

Palo mi je na pamet

da samo dve stvari

nisam video 

ni u jednom od njih.

Knjigu.

I muzički instrument.

Sve ostalo viđeno je mnogo puta.

Onda sam se popeo na najvišu zgradu

i pokušao da pljunem na taj grad,

koji više nisam poznavao

i u kojem više nikog i ništa

nisam poznavao.

Osim što je ništa poznavalo mene.

Ako se to nešto računa...

Nije uspelo,

usta suva, ukus kao papirna kesa,

kasom u prizemlje,

pa napolje,

opet na ulicu,

zvanu bulevar,

posle toga nešto kao večera,

onako s nogu,

kod nekog od onih ćevabdžija,

uličnih, jeftinih,

ma sranje najobičnije,

jedino je pivo baš prijalo,

pa sam ga ponovio,

ne jednom...

I taj telefon 

sa nepoznatim brojem,

na koji niko ne odgovara,

čak ni tišina, ni odjek.

Sasvim bezvezan telefon.

Sad mi je čak i smešan 

zvuk tog telefona,

u jednoj od onih 

iskrivljenih kanti za smeće,

koje se mogu videti po ulicama...

Tačno u dvadeset dva

i pedeset,

skoro u sekund

po redu vožnje,

polazio je međunarodni voz

sa Glavne željezničke stanice.

I ja sam bio u njemu.

Milen Šelmić