Nepoznato čulo semena mu govori:
polako zrij,samo sebi miriši,čekaj
da vreli,snažni vetar se razvigori
tad novo seme u zagrljaj mu predaj.

Ne zaboravi,taj umetnik neba
znaće kuda te vodi,kuda te nosi
spustiće te baš tamo,gde treba
da te neko tvrdom kosom ne pokosi.

Godine se nižu,kao biseri na ogrlicu
da cvetaš, da lečiš,da livadu šaraš
ti si potreban, da sakriješ prepelicu
u nečijem pogledu da se odmaraš.

Da živiš vekovima
u oreolu paučinastog semena,
dok te plodi mrak,
danju blistaj belim oštricama
što rezbare nebo,
dok ih nosi ljuta vejavica.

Samo tako tvoje čulo ogluveti neće,
ne mogu ti ništa ni te oljuštene reči,
pomoću rskavice nevidljivog
opstaće tvoj nežni oreol sreće!