Vedro nebo nad Dunavom
ta silna reka pod tvrdjavom
nosi tajne i uzdahe njene
kad po trotoaru na obalu krene

U pogledu praznom dalekom 
pojavljuje se oblak sa osmehom
i budi srce zaspale sirene
da iz njenih grudi pesma krene

Oblak plovi nad bujnom rekom
mastilo plavo topi se  pamukom
iz njenog oka bistra suza krene 
silo nebeska on to misli na mene

Sve to traje u uzdahu večnom
bol se bori sa aždajom prokletom
odlazi putem staze napravljene
od nade ljubavi nežnosti satkane

Ta šetnja traje večnom kamenom stazom
upakovana srećom bolom nekom kaznom
dug i čvrst je korak duše njene
oblakom od pamuka napunjene

Dragana Andric