Odlazim u šumu,u prirodu
tamo gde stanuje Bog.
Odlazim da pričam sa pticom,
da zagrlim šumsko stablo
da kažem buba mari
sve što me muči?
Maloj šarenoj,žutoj, crvenoj
sam pogled na njih
zagrejaće mi srce i znam
biće mi bolje!
I neće mi ona ništa reći
što će da me izludi,
što će da mi para grudi!
Znam,sigurna sam!
Samo će zatreptati,njenim krhkim
krilima,vinuti se u nebo,leteće, i sleteće,
tačno tamo kome ima šta da kaže,
nežnim dodirom krila,
neko će tad,razumeti sve!
Nadam se.
A meni?
Meni će tad,stići mir i tišina,
u prirodi,u Božijem carstvu,
gde trava razume nebo,
vlada neka skrivena milina!
I sam taj osećaj,gde niko nikog ne dira,
gde se samo čuje,šum lišća,žubor potoka,
u grudima mojim u srcu mom zasviraće lira,
zaigraće radost snagom diva,na oba oka!

Dragana Andric