Pevaj pesniče

o lepoti

polju što ga prekriva

zimska idila,

livadi koja

pod snegom ćuti

čekajući da s proleća

postane  živa.

Pevaj o šumi

belih breza

Jelenu što riče

košute zove,

potoku,

reci

u kojoj od zime

riba pod ledom

drhti i sniva

ponovo toplu

vodu svoju.

Pevaj!

Pevaj!

Piši,

hoću da osetim

da sam živa

da plešem

kroz stih

kao vetar

što kroz kosu

mi se mrsi i ćarlija.

Da tečem niz tvoj stih

krvotokom svih čula

probudi mi

titraj u duši,

da stihom letim

kao ptica

koja se nebeskoj 

struji prepustila,

široko raširenih  krila

u letu peva i  uživa.

Pevaj pesniče!

Pevaj!

Ne ćuti!

Hoću da me

stih tvoj i rima

uznesu,

zatalasaju,

nabujaju,

poplave kao plima.

Da uronim

dušu celu

u lepotu

o kojoj pišeš,

samo ti

možeš da podeliš

svekoliku,

života lepotu,

ljubav,bol

i zbilju...

sa onim ko te čita!

O ljubavi piši

Sreći,

bolu....

nebu i

zemlji

snu i javi

o želji i

onom što se zbiva...

Nije važno

o čemu pišeš,

Samo piši!

Neka ti pero

nikad ne ćuti,

neka ti svako 

slovo svira

kao pijanisti note

po dirkama klavira.

Piši pesniče!

Srećna ti rima!

Neka poteče

iz tvojih čula,

tako ću i ja znati

Sve je život

što pesnika dira.

Duša je pesniku

list papira

osvetljen sa 

neba zrakom,

andjeo na harfi

nežno svira

u nadahnuće

pesnika dira,

dok pesnik rimu

slaže polako.

Piši pesniče!

Rimu ili prozu!?

Olovku imaš

u sanjarskom oku.

Samo piši!

Pesnik obeleži vreme!

a,svako vreme

 pesnika ima !

Marija Najthefer Popov