Veličanstvena  je i strašna ta ljubav

Voleti ga tako

I verovati mu i kad te bezbroj puta  prevari

Moliti  ga da te ne ostavi i kad te ostavi bez ičega

Kad ti oduzme sve što ti je dao

I tad  ga preklinješ da ostane

Nudiš

Da već poharano  opljačka do kraja

I meso na kostima da ti smežura i pojede

Ni tada ne vidiš da ti je Hanibal

Ni kad te ostavlja konačno

Ne kuneš  njega nego onu koja ti ga uzima 

Mrziš je i strah te je

I kad te oslobađa od patnje sa njim

I sav njegov bol iz tebe kad uzme na sebe 

Voliš ga

I vapiš  da te ne napušta

Taj Život  koji te  boleo sa stotinu bolova

A samo taj sto prvi put ti  je bezbolan

Toliko da ne možeš da podneseš 

Kad ti ga  uzima smrt …

Tom divnom i strašnom ljubavlju te volim dragi

Kao Život koji daje i uzima sve

I boli me kraj

Kao sećanje izbolovalog umirućeg

Na voljeni život koji ga ostavlja

I koji bi još jednom isto

Kroz isti  i veći bol  (koji ga činio živim)

Opet bih s tobom 

Opet bih

Ako se vratiš…

nenamiljanovic