prošetam tako stranicama

tvoje i moje nedovršene priče

u neko gluvo i nemušto doba

(a meni je svako gluvo i nemušto)

rastavim to vreme na deliće

i izmešam ga sa stvarnošću

(ono se uvek nekako izmigolji

i pobegne mi)

ponekad mi se učini da te vidim

i začudim se da me ne prepoznaješ

moćno je oružje zaborav

podigne nevidljivu barijeru

i svako samuje na svojoj strani

zapravo

za tebe ne znam

meni se prokleto sećanje

urezalo 

kao čelikom u koru drveta

često se pitam

da li je to samo sećanje

to

što se tako urezalo

s vremena na vreme

pronađem sebe u nekim ulicama

na mestima na koja nisam krenuo

i ne znam kako sam tamo stigao

tada mi se uvek jave poznati zvuci

muzičara koji više već odavno ne sviraju

i pomislim 

kako je čudno

da oni stalno

uporno

iznova

sviraju našu pesmu

Milen Šelmić