nekako mi je palo na pamet

jedno dugačko proleće

veoma davno

pre tačno toliko i toliko godina

tamo i tamo

govorila si mi na jeziku

koji tada nije bio moj

govorila si brzo i melodično

pričala o raznim stvarima

a ja sam bio tužan

što se proleće pretvaralo u jesen

rekla si mi da ne plačem

da ćemo idućeg proleća 

opet biti zajedno

da tako mora biti

jer je to ljubav

bila si prilično starija

od mene

već gotovo devojka

i ja sam ti verovao

naravno

verovao sam baš u svaku reč

a ipak sam

nekim dečjim instinktom osećao

da je ta jesen ustvari

naše poslednje proleće

i da se više nećemo videti

i opet sam bio tužan

a ti si mi opet rekla da ne plačem

da je to takva ljubav

i da to tako treba

sećam se da je ograda na kojoj smo sedeli

bila od belog tesanog kamena

i sećam se jednog kiselog drveta

u susednom dvorištu

(to je drvo sa bordoljubičastim listovima)

sećam se i glasa tvoje majke

koja nas zove na ručak

kao i šarenih traka na vratima prodavnice

u kojoj smo kupovali sladoled i kandirano voće

*

dolazio sam ponovo

mnogo godina kasnije

već kao student

čuvenog firentinskog fakulteta

ali te nikad nisam posetio

nisi više bila tu

a nisi više ni bila ona ista

*

ne znam kako mi je sad

baš to davno proleće 

zazvonilo u glavi

ali eto

svega se sećam

samo se više

ne sećam tebe

i ne sećam se ljubavi

i ne plačem

ne 

ne plačem više

Milen Šelmić