Kao da sam rođeni Berlinac,

prelazio sam pešice,

odlučnim korakom,

kilometre ulca i avenija

sve do palate Grünewald,

gde je bilo zakazano

muzičko veče,

jedno od četiri ili pet,

te subote

u Berlinu.

Nemačka aristokratija

toga vremena

veoma je držala 

do tih događanja

i ljubazan poziv

barona Meinlicha

nije se mogao odbiti.

Bilo je rano jesenje veče,

sasvim prijatno

i neobično svetlo,

ako se dobro sećam

stigao sam oko pola sedam,

a sala je već bila prilično popunjena.

Gospođu Krauß,

koja je tada bila najavljena

kao specijalni gost večeri,

onda još nisam poznavao.

O njoj sam tek nešto ovlaš načuo,

uglavnom od grofice Marije Lechtinsky,

a i to su bile veoma šture 

i neproverene informacije.

Koncert je počeo 

bez neke velike najave,

sonatom u F duru

malo poznatog 

švajcarskog kompozitora

Simeona Grödera,

u izvođenju

sestara Jermolenko,

Sofije i Anastazije,

dražesnih kćeri bliznakinja

nekakvog ukrajinskog kneza

ili pukovnika možda,

ne mogu sa sigurnošću da kažem.

Taj deo predstave

nije na mene ostavio

neki naročit utisak,

te sam prvu pauzu dočekao

sa olakšanjem i zahvalnošću.

Špartajući dugačkim holom,

sa čašom šampanjca u ruci,

pokušavao sam da dokučim

da li je koja od prisutnih dama

nalik na opis gospođe Krauß,

koji sam pažljivo 

čuvao u memoriji.

Mislim da sam drugi deo koncerta

gotovo prespavao

(gudači znaju da budu monotoni)

u sledećoj pauzi sam dosta pio,

i pre početka poslednjeg dela programa

pozdravio sam se sa domaćinima

i sa neglumljenom glavoboljom

požurio kući.

A gospođa Krauß?

Pa, sa Eufrosinom Krauß,

udovicom bogatog kožarskog trgovca,

upoznavao sam se nasamo,

prilično detaljno,

ceo jedan vikend,

nekoliko sedmica kasnije

u jednoj seoskoj kući nadomak Berlina....

Ipak,

o tim detaljima baš i ne bih javno...

mada,

upoznavanje gospođe Krauß...

uhhh,

to je zaista bilo nešto

posebno.

Milen Šelmić