Rođeni smo

u nekom drugom svetu.

Kad je došlo vreme,

saznali smo da postoji ovaj.

Slutimo da postoji još jedan,

podzemni svet.

Za njega nismo sigurni,

plašimo ga se,

kao što se plašimo svega

što ne poznajemo.

Zato se plašimo i sebe samih.

I bitišemo.

Živimo u jedinom realnom

od svih strahova.

U jedinom realnom

od svih svetova.

Uvek smo na pragu ničega.

Kao na ničijoj zemlji,

između spuštene zavese

i kulisa.

U predstavi ne glumimo,

jer ne umemo,

a uvek ostvarimo

najbolju ulogu.

Na kraju

odlazimo bez aplauza.

Ne zato što želimo da odemo,

nego zato

što smo završili svoje bitisanje.

Sve ovo izgleda jednostavno i lako.

Jednostavno nije, a teško je onoliko

koliko smo mi teški sami sebi.

Svi znamo priču o početku i kraju.

Bitisanje je sve ono između toga.

Neverovatno mnogo trenutaka,

potrošenih za samo jedan život.

Milen Šelmić