znaš da nemam sna, 

odavno,

a sanjam ja budan,

već me dugo znaju

po tome...

... sećam se, kad si se probudila

imala si miris plavetnila

imala si snagu,

jaču od snage Dunava

mirisala si na lipe, na poeziju,

malo i na nostalgiju

za mladalačkim danima...

bio sam te svestan odmah, tog trena,

prepoznao sam te lako, nezamislivo lako

i.. čuvao sam te, bila si tako topla

i tako moja, i tako...

da, i verovao sam u tebe.

verovao, kao u svetinju,

koju sam sâm za sebe odabrao,

i bio sam u tom verovanju

nerazuman, i sebičan i gord

i plah...

nisam priznavao prepreke,

niti shvatao promene,

za mene si bila tu,

ista, nepromenjena, jaka...

moja...

i dalje nemam sna, iako

već sam umoran,

strašno sam umoran i star,

nekoliko vekova stariji

od svojih godina

nisam ni primetio kako,

ali postalo je hladno,

najednom je postalo hladno

i nekako tamnosivo,

oblačno, preosetljivo...

neću zaspati, još dugo,

znaš ti to, vrlo dobro.

i, nikad neću prestati da sanjam

tebe, i da te imam, iako me ne želiš

uspavana, umorena 

mojim mislima,

negde si daleko,

predaleko od mene,

a ja, ja nemam, jednostavno

nemam više vremena...

i zato

laku noć

laku noć, ljubavi..

Milen Šelmić