Sve što bih mogao i želeo da kažem o pticama, ili ne umem, ili mi se ne da. Kao da nikad nije vreme za to i kao da mi nedostaju neke važne, najvažnije reči. Ptice ne mogu da opišem nekim običnim, prozaičnim pojmovima, već samo najtananijim izrazom lirskog nadahnuća. Jer, one to svakako zaslužuju.

***

Jednom sam, u nekom prenesenom smislu, pisao o gavranu. I zamislite, on mi se nikad nije zbog toga zahvalio. Pretpostavljam da to nije zbog toga što nema minimum kućnog vaspitanja, nego rekao bih, iz prostog razloga što nije mogao ni da pretpostavi da ću da ga stavim u nekakvu pesmu ili priču. Ili zato, što me nije poznavao. Najverovatnije, i jedno i drugo. A možda mu se samo, ta pesma ili priča - nije svidela.

***

O pticama u beskraju, moglo bi se pričati mnogo. Beskrajno mnogo. Same ptice, kao simbol, i jesu beskraj. 

Vreme je ptice pretvaralo u razne simbole, od Feniksa, do Goluba mira. A ptice su, u stvari, simbol beskraja, u njegovom najširem i nalepšem smislu.

***

Dečak je stajao na obali i posmatrao more. Prve jutarnje ptice nisu mu remetile spokoj, ni lepotu trenutka. Naprotiv. Nije mu smetala ni blaga opijenost mirisom čempresa, koji je donosio blagi povetarac sa zaleđa. Ništa nije moglo da pomuti lepotu trenutka, jednog trenutka u vremenu. Osećao je samo neku sveprožimajuću milinu, nirvanu, smirenje. Isto, potpuno isto kao i nekad, jednom, mnogo ranije. Onda, kada je pošao za pticama.

***

Zatočenikova ptica bila je mala, sasvim mala. Jedva nešto veća od njegovog domalog prsta. To je bila neka sasvim obična, neugledna ptica. Nije se ni po čemu razlikovala od mnoštva i mnoštva istih. Za njega je, opet, bila posebna, najlepša, najsjajnija.

Zato što je on, osim u svojoj mašti, nikada nije video.

***

... a onda su, najednom, došli golubovi. Nisu doleteli, ni dolepršali, jednostavno su došli, stvorili se, bili tu. Neizrecivo mnogo golubova. Stotine, hiljade, milioni. I svi su se smestili u taj moj jadni, pijani polusan, Ne znam šta su tu radili, verovatno njihove uobičajene, golubije poslove. Ja sam ubrzo zaspao, ili sam se onesvestio, kako god, a posle neutvrđenog broja časova, kad sam došao sebi, njih više nije bilo tu. Ali, jasno se sećam da su te večeri došli, i da ih je bilo mnogo.

***

Da li je to bilo onih dana kada je na stepeništu srela Mariju sa sedmog sprata, koja je plakala, ili ipak nešto kasnije, početkom septembra...

Biće da je nešto kasnije, ptice su se uveliko selile, i to je probudilo sećanja na dane kada je stiglo ono pismo, koje još uvek stoji nepročitano na stočiću od mahagonija. Dragi plavi koverat, sa markom od onih kakve se više odavno ne štampaju. Ostavljen da stoji, neotvoren, kao davnašnja nada... 

Da, i zašto je Marija onomad, na stepeništu, onoliko plakala? Zbog neke ptice, valjda...

***

One su bile tu skoro od početka vremena, i biće tu skoro do kraja. Ne od samog početka, i ne do samog kraja. Kao što su nekada davno odnekud došle, tako će se, jednom, tamo i vratiti.

U beskraj.

Milen Šelmić