Izgovori me pesmo moja

Onako kako ne umem ( ili ne smem) ja 

Izgovori me kao slovo o (ne)prolaznosti

U svemu u čemu sam postojala Pre

I u čemu me nema sad Posle

Pisni me pobedonosno 

Kao orlicu na najvišoj litici Anda

( dotle me je vinula njegova ljubav )

I odćuti me

Kao samu liticu i njena kamena podnožja 

U tišinama tamne utrobe zemlje

( dotle sam i niže pala odgurnuta )

Izviči me radosnu i istihuj tužnu

Iskaplji me i isteci

Sa željno čekanim kišama po pustolinama

Izrominjaj me stihovima po dragome

I natopi još jednom mnome njegova uvela bilja 

Zalij mu zavele strasti na domaku starosti 

Ozemlji me i ogrumeni oko njegove muškosti 

Oko korena nežnih trava u njegovom levom pazuhu

I oko moćnog hrasta lužnjaka u njegovim preponama

Rodi me iz ljubavi sa njim

I ubij iz milosrđa bez njega

Hajde

Ojagnji me nezlobivu 

U pitominama moje duše dok sam mu bila u duši

I okoti krvoločnu prema samoj sebi 

U napuštenim vučjim leglima mene sad kad mu nisam

Napuštenu

Ispevaj i izjauči nas početne i završne kako ne smem

Iz straha od podsmeha stihovima

I prozivanja za neprimerenost

Jer

Velika ljubav i velika pesma o njoj

Ne opraštaju se velikim godinama 

Izgovori me pesmo moja

Kao Ljubav i njenu kćer Bol

Suviše veliku za moje velike godine 

I za moje male reči

nenamiljanovic