možda ima u meni

nečeg od tuge starih pesnika

onog neobjašnjivog derta

iz koga su se najlepši stihovi

nekad davno iskrilili

sasvim lepo mogu 

da udišem dunavsku maglu

da osetim makedonsko sunce

da opevam banjalučke Šehere

da uporno posmatram ljude

sasvim lepo mogu da shvatim

kad me ne razumeju

i zašto me ne razumeju

i ne zavidim im što će njihova imena

pisati na tablama po uglovima ulica

a mene će i dalje 

zore ispraćati

sa čašom crnog vina

dobrog i lekovitog

kao jednorogova krv

i tim ću se zorama

i jutarnjim pticama

uvek iznova vraćati

zato mislim da možda

u meni ima

nešto od duše starih pesnika

od drukčijeg gradiva sazdanih

duše ratnika i zaljubljenika

možda u meni ima nešto

od svega toga

ne znam

pitaću ujutru ptice

možda...

Milen Šelmić