sad ćutim

jer

ako bih morao

nešto da kažem

rekao bih

da je more prestalo da šumi

da je vetar zaspao u krošnjama lipa

da je vreme zastalo u raskoraku

da su ptice odletele iz pesama

da su boje izbledele na slikama

da si jednom i ti krišom plakala

i da sam te zaboravio

a lagao bih

more nikad neće prestati da šumi

vetar nema običaj da spava

ne u krošnjama

vreme je davno otišlo

za svojim raskorakom

ptice su ostale u pesmama

ni jedna nijansa nije izbledela

i ti si plakala

možda ne krišom

i možda ne jednom

ali si plakala

sećam se 

ne zaboravljam

sad ćutim

da ne bih lagao o moru

o zapadnom vetru

o vremenu i pticama

o nijansama osnovnih boja

na slikama

o tvojim suzama

i o mom sećanju

zato sad ćutim

i slušam kako more šumi

kako se vetar budi protežući se

u krošnjama lipa

negde dole niz ulicu

kako se ptice uvek iznova

javljaju u mojim pesmama

kao da čujem i davni jecaj

za koji sam mislio

da je skoro izbledeo s vremenom

i bojama

a ne čujem ga

i nije prošao

zato sad ćutim

i čekam

da prođe vreme

da prođe ljubav

da prođe život

da prođe čekanje

ćutim

samo ćutim i čekam

i volim te

beskrajno

Milen Šelmić