Nismo zajedno  više nas dvoje…

nas dvoje…

nas dvoje …

kako samo okruglo i dovršeno  zvuči

kad ispišem i izgovorim : “nas dvoje”

kao oreol oko sna koji ispuni  neispunjeno iz jave    

kružnica

što je  ispiše Sunce između dva svoja izlaska

oko dana koji se ne može ni ponoviti ni izbrisati

oko mnogo naših dana u  žutoj gami radosti

u kojima smo ostali

zatvoreni u krugu Velike Ljubavi

u arhiv Vremena

koji bi prepravio Zaborav

i prepolovio Jedno Veliko na Dve Ništavnosti  

da ne postoje pesme o nas dvoje

zaboravila bih da smo postojali zaokruženi jedno drugim 

nas dvoje

ponavljam

ponavljaju nas stihovi  kao molitvu ili bajalicu

koja me leči od slepila i siromaštva  

u danima bez žute game 

bogata sam prošlošću 

jer sve što smo jedno drugom dali

ne može  nam se  oduzeti

čak i da spalim knjige o tebi

kopije su u duši

ispisane  slovima koja se ne brišu

ni kad  Sunce opiše poslednji  krug

u danu  koji će me izbrisati