Zaista, 

ludost  je naoružati se  mesečevim zrakom

i verovati da je to koplje španskog zanesenjaka

El ingenioso hidalgo Don Quixote de la Mancha

(zar iko  razuman  još veruje u vetrenjače )

ali ,

protiv nečega se mora ustremiti koplje i stih

inače, 

čemu pesničko viteštvo i posebnost

ne zamerite mi  ludost vi koji niste poete 

i to što  nipošto ne želim biti  vi:

vaš razložni svet mi  preteći  crno-beo,

pobiću sve svoje snove  ako ne vidim svet kroz spektar,

jer  ne umem da sanjam osim u šezdeset boja

i kad bih bila  kao vi 

plakala bih plavim i ljubičastim suzama 

sve dok mi duša kroz  oči ne iscuri 

zbog šarenih  sitnica koje bi se   obezbojile

I smejte mi se sad 

vi koji sve moje veliko smatrate  sitnicama

jer smešno vam je što pevam   sa vetrom u trščarima

i komadom trske dirigujem  "Mesečevu sonatu"!

Pa dobro!

Smejte mi se, 

nije mi žao  što mi se podsmevate kao Fantomu iz opere,

vas mi je žao što ne čujete akorde u ševarima!

Mora da je  tužno  biti gluv za muziku vetra...

...i ne mreškati se  površinom reke pod pljuskom,

ne mrestiti se i ne praćakati u vodama neprolaznosti 

sa srebrnim mrenama i pijanim  klenovima  ...

...plakala bih kad ne bih bila reka i riba,

sve dotle dok se od suza ne pretvorim u reku

poribljenu mojim pijanim od ljubavi pesmama !

I sad sam sasvim žalosna 

jer moram da vas ostavim tu gde ste 

i takve sive kakvi jeste 

veče se bliži i kasnim  već, 

i žurim,

rugajte mi   se koliko hoćete,   

ali, ja  učestvujem kao ritual majstor

u svečanostima večernjeg umiranja i jutarnjeg  rađanja sunca 

zbog poruke Obnovljivosti  Ljubavi ,

u koju verujem kao u rađanje sunce posle zalaska 

i čekam dokle je Sunca i mene 

da me mutavu    zbog rastanka 

raspeva   njegov  povratak ...