I celu oktobarsku   noć budna

Uz otvoren prozor stojim nepomična

Ukipljena  kao spomenik sa izbrisanim slovima 

I slušam s teskobom 

Kako jabuke opadaju u mome zapuštenom vrtu 

Sa muklim i teškim udarima 

Opominjuće 

Kao grumenje zemlje po kovčegu...

...I sva sam melanholija :

Ne bi trebalo da je ovako  mlaka noć 

Sa ovoliko mesečine (i ovoliko  tebe u pamćenju ) 

I ovako krupnim  i  svetlim   zvezdama

Moglo  bi se  čitati   pod njima 

Samo da  se nije  izbrisalo slovo o ljubavi 

Sa spomenika obraslog   lišajima tvoga  zaborava 

Ni ime mi se više ne nazire na koje bih se odazvala noćas  

U ovoj sobi punoj svetlosti i nespokoja :

Padaju mesečevi zraci i moje oči  po praznoj postelji

Beloj i hladnoj  kao pokrov koji me čeka

Dok slušam glasove noći

Kako me izriču u  tebi umrlu:

Plaču  me naglas odlazeći ždralovi...

...Ostavljaju me poslednje  ptice oktobarskih ljubavi

I opraštaju se  tim cepajućim  kricima 

Ili je to moj unutrašnji  jauk  ostarele i ostavljene 

Zaglušen   štropotom jabuka što dobuju 

Kao  grumenje zemlje iz tvojih ruku

Po humci   mene jesenje..

I celu  budnu noć 

Pada  i pada tvoj odlazak po meni prezreloj 

Otkinutoj kao trula  jabuka 

Od peteljke  koja me držala za život

Od tebe... 

nenamiljanovic