Ako se ponovo osudim  na tvoju ljubav i poeziju

Sakriću sve o sebe iz prethodnosti sa tobom

I neću biti jebena  mala  Balkanka

Čija se ljubav označava kao brakolomni blud

I koja piše te bledunjave balkanske koje se ne čitaju 

Jer  ne   pominjem  Kolumbiju ili Iberiju 

Niti pevam o sebi u burnoj vezi 

Sa pesnikom disidentom ili  propalim glumcem

I ako se usudim još jednom kroz sve

Promeniću čak  i svoje ime  u pesmama :

Zvaću se dona   Isabela  Soledad de Segovija

I voleti te slobodno i bez skrupula do sablažnjivosti    

I pisati o tome kao o natprirodnosti 

(Koji se može uzeti za  urođeni    poremećaj

Kao u knjigama Gabrijela Garsije Markesa

O neobičnim  ženama koje vole samo jednom

I koje (se) ubijaju  zbog ljubavi)   

Ah kako ću se samo  razuzdati

Pod izmenjenim imenom i podnebljem

U nastupu pesničke slobode i latinoludila

Biću ti alfa  žen(k)a

I učiniću te slobodnim jednorogom

( čije srebrne lučevine leče od smrtnosti)

I ubiti se predozirana lekom  iz  zalomljenog  roga

I vaskrsnuti

Uzneta  sedmosekundnom     levitacijom 

Opsednuta  

Poludemonima  strasti i poluanđelima ljubavi...

...plakaću nad pesmom 

Poražena prazninom uterusa ujutru

Posle erotskog sna o tebi

I upustiti se u egzorcizam :

Isteraću istinu noći  na videlo  dana

I odgristi  sebi srednji zalomljen prst

I tako ubiti  tog (ne)milosrdnog đavola

Koji je ubio  Isabelu od Segovije u meni

I poslednju (ne)utešnu laž

Da sama sebi mogu biti TI

Samo(za)dovolj(e)na

Copyright © Nena Miljanović