gledajući duboko u noć

prokleto i neizbežno sam

osećam je

osećam noć u sebi

i osećam 

da

mnogo toga ne znam

zaista mnogo

previše

a voleo bih da mogu

da razumem ljubav

ne znam kako se

klanjaju ljiljani

i kako od belih

postanu crveni

jarko crveni

purpurni

ne znam da li treba

rasparati srce

da bi se videlo

nebo u njemu

svetlost u njemu

radost u njemu

ne znam da li mora

baš uvek da boli

ili

makar i nehotice

jednom 

ipak odrasteš

i shvatiš

da u ljubavi

nema zasluga

i onda je potrebno

ono što niko nije rekao

a trebalo je da se kaže

i dovoljna je

samo

jedna jedina suza

koja se skotrljala

spontano

i ostala tako

slična komadiću kristala

kao neka

davna relikvija

skrivena u paprati

Milen Šelmić