POST MORTEM PUKOVNIKU

Da li si gnevan otišao
kad si se ko stablo osramoćeno
bacio u ambis i košmare?
Nisam prestao da se pitam:
jesu li kišile igračke,
šta si video, da li voćku neubranu,
dok ti glava kroz divlje golube pada:
kao slamka,
kao zvezda?

POSLEDNjA KAFA, PUKOVNIČE

Na koncu,
ne znam zašto se prisećam:
uvek si bio tamni vetar.
Možda se zato
pitam na ovom svetlu, u zavetrini:
da li si pre kraja
u talog smeđi zabio cigaretu?
Da li i sada gori?

PUKOVNIK

To je pukovnik,
igra ordenjem iz rata,
obla glava nad jastukom, sen.
I dva prosta sloga koja odnekud
sama padaju u svet, mrtve bajke.
To je sveća, truplo što se klati,
na tren to si ti,
sam u duplji svetlarnika zgrade,
ti,
žičana omča u oku
moje majke.

HAJDE DA SE IGRAMO POEZIJE, PUKOVNIČE

Hajde da se igramo poezije:
ti pucaj citatima,
ja ću gledati varljivu
senu na tvojoj humci.

Hajde da se igramo, ma ko da si sad:
ti me gađaj visinama,
ja ću slušati glas iz korena.
Pustiću da pobediš i otići,
žedan.

KRATKO, PUKOVNIČE
(KAKO NIKADA NISMO ZNALI)

Dezertirao sam u slobodu
i streljao si me.
Ustadoh.
Sada imamo šta želimo,
volim te.
Duni kroz ranu:
ja sam sin koga nikada imao nisi.
Umobolna naša ljubav kašlje,
to je led i ti čuješ.
Preskočiću prag,
možda si tu.
Duša za dušu na oba sveta:
pukovniče, kućotvorče,

deda.

Iz ciklusa „Stablo”

Vladimir Vuković