Ostarili smo za još jedno leto,
dajem ti zadatak
da me pronađeš mrtvu u vodi
i da mi poljubiš rame,
znaš da se pravim da me nema,
da nemam više snage da ronim.
Al' opet,
slobodna sam, lakše mi je,
možda me u grlu malo peče neizgovoreno...

Dosta smo bili pusti i fini,
a uvek nedostaje još dan letnji,
da satremo se goli i prosti,
nežni i fini.
O, pa taj jecaj,
krivica i dokaz
kada me pogledaš u oči, u tkivo moje olovne bolesti!
Ja ne mogu još umreti, bez najave,
žao bi i meni bilo
da ne čuješ srce koje voda vadi, iz neke radosti.

Lažem te da sam tužna i pomalo stara,
lepa u haljini,
s pomalo dara
... da ti ŝapnem ponešto, pusto a fino,
pod vodenom zavesom,
mirnom i divljom.

Tatjana M.