strpljenjem 

dostojnim divljenja

premeravao sam

svaki trenutak

okasnele večeri

zamišljao 

neke nepoznate 

divne predele

sanjao budan

oblake

i nebo 

i more

i ptice

i obalu

i čemprese

i u svakom snu je bila ona

ustajao

da osmotrim zvezde

(kao da će mi one nešto reći)

vraćao se

da mrvim vreme

da vreme mrvi mene

da osluškujem momente

a znao sam da se neće javiti

znao sam

da se više neće javiti

i čekao

čekao sam mirno

da prođe noć

da prođe jesen

da prođe ta

i sledeća

i ona tamo godina

i opet malo sanjao

o njoj

o moru

o pticama

o obali

o svetioniku

i opet o njoj

mada sam te noći umro

ipak sam i dalje sanjao

opraštao

i ne znam šta i kome

samo ne sebi

i

samo ne nju

lomio nekakve posude

od stakla

kristala

od krvi i mesa

ne

ne

začudo

nije bilo krvi

negde pred jutro

ustao sam

polako

veoma polako

pokupio ostatke

razbijenih snova

poljubio njen lik

izmaštan 

još samo taj jedan put

otvorio vrata 

sledećeg pakla

udahnuo oprezno

jednom

pa još jednom

izdahnuo

i otišao

Milen Šelmić