Noć pokapa boje
u crna polja
s vranama

samo pod tvojom
bjeloočnicom
šareni se svijet

koji je u svojoj
suštini
monokroman

ili bezbojan
kao duša
o kojoj ne znamo
baš ništa

pa ipak
sve se šareni
boje vriju
pod imaginarnim suncem
svekolike imaginacije

i redovito završavaju
na rumenilu
tvojih usnica

(barem kad se mene pita)

a da se mene pita

ja bih tom tvojom rumenom
obojio noć

da je mogu ljubiti
(noć)

da te mogu ljubiti

i kad nisi tu.

Duško Babić