VEROVATNO...

Prečesto pišem pesme.

Kada se misao otrgne i postane nezavisna od htenja, lako je zapišem i uobličim u relativno suvisle stihove. 

Čitajući to kasnije, neretko se zapitam da li sam baš to, i baš tako hteo da kažem. I uvek dođem do jednog te istog odgovora. Da je jedino to i jedino tako i moguće.

Ne porazi me to saznanje, svestan sam toga da ja nisam pesnik po poetskom umeću ili po profesiji. Nego po shvatanju i načinu života.

I onda, tu nema neke velike filozofije. Niko ne živi u svojim pesmama. Poneko ima tu sreću da pesme žive u njemu. Kao reč, kao misao, i kao muzika.

Nisu pesme ni biografija, ni potpis, ni određenje. One su, jednostavno, delovi jedne opšte, velike pesme. Dobra misao, pretočena u razumljiv, i po mogućnosti dopadljiv redosled reči.

Zaista, mislim da prečesto, i prilično nepotrebno, pišem pesme.

Milen Šelmić