Mi, 

ipak nismo mogli,

ne da nismo hteli.

Između nas su ponori beli,

čisti kao duša koja se tek rađa.

I stalno nas deli

ta bleda svetlost

što poštenjem se zove.

Možda i ljubavi 

tu negde ima?

Al' istina ipak

želje nam skriva

i pleše sa lažju

nečujno, setno.

O kako poželeh 

da se neosetno

naše ruke spoje

i nikada, nikad

da se ne razdvoje.

Da ludi od sreće 

mi lutamo gradom,

da nečije ruže 

naberemo kradom.

Da gledamo čerge,

mašemo za njima.

Da kažemo svetu

da sreće još ima...

Al' mi nismo mogli...

ne da nismo hteli...

Jedna nežna ruka

neznajuć' nas deli...

Ah, ti nežna ruko

samo kad bi znala,

koliko si boli neznajući dala.

Al' ja te ne kunem

jer čak ne znaš ni ti

koliko ti nekom 

draga možeš biti.

Koliko si čedna

ne samo kad snivaš,

dal' uopšte znaš,

kol'ko toga imaš?

Kad bi samo znala

šta mi srce želi?

Al' mi nismo mogli...

ne da nismo hteli...

Biljana Gavrilović