vau! bravo!

... i rekla bih, da je to sva istina, koja stane u par redaka, tek toliko da čovjeka pusti bez daha ... ma, šutim, a šta bih uz ovo i mogla reći, poslije Katarine ;-))?!

Pa, ima tu nešto od Kaćinog vau do Senadinog daha...možda prostor za novu pesmu?  Trebalo bi ;)

Pesem, ki s svojevrstno logiko odpre novo dimenzijo in pogled na sod (in ne na simboliko), tisti Diogenov, tako vpet v najrazličnejše stvaritve in tudi besedila za vsakdanjo rabo ... Zaključek pesmi, ki predstavlja drevo (preden je postalo sod) spominja tudi na otroka (preden je postal cinik). Čestitke,

Ana

Čestitam Mikailo m.z.,

spet ena tvojih zelo dobrih pesmi :)

Ana, ti i ja se tako lepo razumemo, da naprosto ne mogu verovati. Isto tako si dala analizu moje pesme LETO koja je toliko tačna da se potpuno podudara sa mojom idejom. Ne slažem se sa "modernizmom" da se sve može tumačiti na puno načina. Ako suština pobegne čitaocu, onda je greška autora jer nije bio dovoljno širok da svoju emociju prevede u opšte stanje. Naravno ovde govorim o ideji, a ne o tehničkim problemima sa kojima se i autor i čitalac sreću.                                         U drugom nivou je moguće i dopušteno ponekad i druge asocijacije pronaći u pesmi, ali i tu ne meže biti velike proizvoljnosti. Ako bi dopustili da se jedno umetničko delo tumači sa puno prozvoljnosti, mislim da bi to delo bilo nepotrebno potpisivati, autor bi bio izlišan, nepotreban, a onda se ne bi ni stvarala umetnost.

Izvini, malo sam dao sebi slobodu da potrošim tvoje vreme. 

Lep pozdrav.  

Mikailo, rada berem takele komentarje ... in me veseli,

lp, Ana

Bravo!

Čestitke za izbor!

Jošt Š.

Čestitke, Mikailo, še sem lepim utemeljitev uredništva ob izboru tujejezične pesmi jeseni 2014:

Pesem, ki s svojevrstno (zasebno) logiko odpre novo dimenzijo in pogled na Diogenov sod, pogosto vpet v najrazličnejše zgodovinske in sodobne stvaritve in tudi besedila za vsakdanjo rabo ... Zgodba lesa, ki je bil drevo (domovanje ptic), pripoveduje o tem, kako se je med nepreštevnimi sodi ohranil ravno Diogenov, in to še dolgo po tem, ko je njegov les že sprhnel. Diogen mu je za vedno vdahnil življenje. Ne zaradi svoje filozofije, pač pa neobičajnega življenja (k čemur je spadal tudi sod). Pogled na stvar zaznamuje stvar. Večnost te zgodbe je samoobnavljajoča in že zato čudovit primer, kako spomin pripenja lastnosti stvarem, da oživijo pred človekom in postanejo - on sam. Zaključek pesmi, ki oživlja drevo (preden je postalo sod), spominja tudi na otroka (preden je postal cinik).

Čestitke za izbor!

Srečno:)

Ne znam šta reći. Drago mi je. Hvala na čestitkama. 

Hvala na izboru. Hvala uredništvu. 

I na kraju hvala meni - da se malo nasmejemo :)