u pristaništima starim
slušati
kako u vodenom dnu šuti teški
olovni sat i kako je sve što ne postoji
ponovno tu: vjetar što bije u obraze
i odlazi niz tvrd put
kojim su svi nestajali
potom
šuteći odgonetati metafizičara
s bijelom bradom u dnu vrta
oči mu u ružama efemernim cvjetaju
zarastajući u divlje šume
čekati
da te staza odvede niz rijeku
kojom noćni svatovi otaca tvojih
plove kao crni čokoti loze – neke
te ruke zovu i rane još zarastaju
zaspati
želio bi a u grudima ti hrapav kamen
nad pristaništima starim
žuto lišće šušti o privremenosti
ljudskog boravka na svijetu
Poslano:
15. 08. 2014 ob 12:24
Spremenjeno:
21. 08. 2014 ob 22:08
Všeč mi je, kako izbrano in poetično kombiniraš besede!
LP, mcv
Hvala mcv! Međutim, nije to nikakva pamet, ni stručnost. Jednostavno se neke "stvari" poslože u glavi i zavisno od vrste poetskog zapisa to mi se učini nekakvim rješenjem . Ništa premudro.
NO, HVALA NA JAVLJANJU I PRIZNANJU DA TI SE SVIĐA NAČIN KOJIM SAM IZABRAO KOMBINIRATI POETSKE RIJEČI, JER SE TO I MENI SVIĐA!
Srdačno te pozdravljam!
Pesem oživlja prostore na svojstven način: da so hkrati to, kar so in tisto, kar so bili, poudarjene besede v pesmi so nekakšen moto, ki nenazadnje omogoči (čeprav so minljivi), da so vseprisotni tudi ljudje, njihovi koraki, kretnje, pogledi, tišina. Čestitke,
Ana
Veliko mi je zadovoljstvo ali i dugujem zahvalnost, draga Ana, kad dobijem lijep poklon u vidu podcrtavanja.
LP,
Mirko
Komentiranje je zaprto!
Napisal/a: mirkopopovic
- 14. 08. 2014 ob 00:02
- Prebrano 840 krat
Uredniško pregledano.
Ocenjevanje je zaključeno!
- Število doseženih točk: 644.07
- Število ocen: 20