Uvek, kad nema nikoga,

do mene dopiru zvuci.

Ne, ne uvek, samo onda

kada ih donese zapadni vetar.

On zna, taj vetar, kada i kako,

ušunja se kroz prozor

i samo spusti te zvuke

ispred mene, na sto,

odmah pored šolje sa čajem.

I uvek to bude čaj od breskve.

Nikada ne pijem čaj,

nemam pojma kakvog je ukusa

čaj od breskve u mojoj šolji,

možda i nije bio tu ranije,

zaista mislim da nije bio,

da se od tih zvukova nekako

sam od sebe tu stvorio.

Ode brzo zapadni vetar, 

odhuji dalje, dalje na istok,

meni ostavi zvuke, u amanet,

da ih slušam i tumačim,

sve dok se i oni ne izgube

negde u praskozorju,

(verovatno isto na istoku)

i ostane opet praznina,

jer tu još uvek nema nikoga.

Ostaju mi samo čekanja, 

i pitanja,

kakve su boje svi ti zvuci,

zašto ih je vetar meni doneo,

(i zašto baš zapadni)

ko ih je ovamo po njemu,

u ovu moju pustoš poslao,

i

kakvog je, dođavola, ukusa

taj neizbežni čaj od breskve?

Milen Šelmić