Pogledam danas sa ulice,
a na mom prozoru, golub.
Samo na mom prozoru.
I samo jedan.

I nema drugih ptica
na Bulevaru.
Samo taj jedan golub
na mom prozoru.

Onda pomislim,
kako je to, ustvari, čudno
i kako jedno obično, letnje popodne
može da navede na razmišljanje.

Negde, u dubini razuma,
proradi ono iskonsko
osećanje nepredavanja,
oduvek prisutno tu.

Kao da je trebalo samo
da doleti ta slučajna ptica
u taj nehotični čas,
pa da se probudi, odjednom.

Nije golub ni simbol,
ni neka mistična zagonetka.
Samo, ponekad je potrebno nešto
živo, slobodno, da podseti.

Tečemo dalje kroz život,
idemo hrabro u sutra,
u prekosutra,
a vreme,

vreme nam ne može ništa.

Milen Šelmić