Sa nemerljivom željom,
gotovo pohlepom,
ispisivao sam stranice
svog jedinog romana.
Sa istim žarom kao i prvu,
kako sam koju proživljavao,
sastavljao sam ih u poglavlja,
njih pedeset i nekoliko,
do sada,
i svako je imalo svoje proleće,
svoje leto, jesen i zimu.
Kao što je svako
imalo i svoj naslov.
Pozamašno delo,
od dvadesetak hiljada stranica
i ko zna koliko još.
Do kraja.

Dugo sam razmišljao
kakvo ime da dam tom romanu.
Da li zaslužuje neko lepo,
romantično ime,
ili mu pristaje vatreno,
nemirno i gordo.
Nije ni trebalo da mislim o tome.
Jer, posle toliko čitanja,
naziv se stvorio sam od sebe,
jasan, koliko i istinit:
"Leksikon pogrešnih naslova"

Milen Šelmić