Ogledalo bez sjećanja
dok s ruba savjesti vučeš
potrgane konopce
ja mirno sjedim i glancam
svoje sitnice
možda ne znaš al sitnice imaju najljepši sijaj
pitaš me kako sam
da... nisam ti rekla ali
ja imam moć samoozdravljenja čak
i od otrova vlastitih strelica
jutros volim ogledala koja su bez sjećanja
poslednjim atomima razbijam onu kutiju
u koju su me strpale vaše učene neučenosti
otvaram prozor i divim se
poganjcima slutnje novog jutra
duboko zakoračim u dan u kojem će
se desiti sve bez našeg
zašto
Hvala Pi, objem
Odlična dinamika pjesme, logičan zaključak, koji svejedno nije bio predvidljiv. Tek kad sam ga pročitala, ne predstavljam si drugačijeg. Čestitam!
lp Ida
Komentiranje je zaprto!
Napisal/a: branka
- 18. 06. 2014 ob 07:38
- Prebrano 822 krat
Uredniško pregledano.
Ocenjevanje je zaključeno!
- Število doseženih točk: 282.5