Ogledalo bez sjećanja
dok s ruba savjesti vučeš
potrgane konopce
ja mirno sjedim i glancam
svoje sitnice
možda ne znaš al sitnice imaju najljepši sijaj
pitaš me kako sam
da... nisam ti rekla ali
ja imam moć samoozdravljenja čak
i od otrova vlastitih strelica
jutros volim ogledala koja su bez sjećanja
poslednjim atomima razbijam onu kutiju
u koju su me strpale vaše učene neučenosti
otvaram prozor i divim se
poganjcima slutnje novog jutra
duboko zakoračim u dan u kojem će
se desiti sve bez našeg
zašto
Poslano:
18. 06. 2014 ob 12:47
Spremenjeno:
19. 06. 2014 ob 18:26
Hvala Pi, objem
Odlična dinamika pjesme, logičan zaključak, koji svejedno nije bio predvidljiv. Tek kad sam ga pročitala, ne predstavljam si drugačijeg. Čestitam!
lp Ida
Komentiranje je zaprto!
Napisal/a: branka
- 18. 06. 2014 ob 07:38
- Prebrano 719 krat
Uredniško pregledano.
Ocenjevanje je zaključeno!
- Število doseženih točk: 282.5
- Število ocen: 9