Ponekad,

samo ponekad poželim napisati nešto jako pametno,

nešto što će vas oboriti s nogu,

nešto još ne napisano,

snažno.

I tada,

baš tada shvatim, ne mogu, 

ne umijem,

nisam ja ta koja zna otvoriti vrata 

i pustiti bujicu pomesti učmalost vaše fotelje.

Preduboko ste zaorali 

ne čujete

ne vidite

ne osjećate

jauk prodanih.

Ne jauču glasno

prigušeno tek šapuću sebi,

sutra ću ispraviti,

pokazati pravo lice,

ovo danas nisam ja,

morao sam,

marao sam ... morao ... mo

Ponekad,

samo ponekad popizdim na tišinu neizrečenog

lupim riječima u sugovornika 

i osjećam čuđenje

Da, čuđenje...

Pa tko sam ja da pljujem uzvišene,

samoprozvane,

novostečene,

tko sam ja 

da osuđujem,

da prozivam.

Tko sam ja zapravo...

Žena, majka, dijete, 

pjesnik

hmmm pjesnik

ili tek izgubljena lutalica

neshvaćen trag

nekih prošlih, budućih vremena.

Ponekad,

samo ponekad napišem,

onako,

ono nešto

sebi ...

tek sebi ...

Ljubica Ribić