jednom, kad me upoznaš hitriju 
od glasovne promene, pevaću 
stihove ludih menada, u purpurnom 
kraju

(malog grada, na oplencu) 

gde poželeh da razumeš pesme 
suncu i tople, na čokotu.
razuzdanom, pre nego dignemo čaše
i pročitam ti sve svoje bele 
čitanke, sipaću tek trunke

(krtole 
mandragore, vražje)

jabuke, na oči tvoje da vide 
više. da ne budeš sam. ni gore. 
ovde je tiho, bez vetra je i sve
liju trpeljive majske 

gipke kiše, topolske

jagodanikacevic