Koraci kojima prelaziš trg

zvuče kao praporci u magli,

sitno, nejasno i neodredivo.

Iza tebe ostaje jedva primetan

miris parfema, bresaka i jutra.

Prolaziš brzo, jedva minut ili dva,

a opet, kao da traje beskonačno,

nekako zaustavljeno u vremenu.

Iza svakog pogleda – čežnja.

Čini mi se kao da se dugo poznajemo,

mada nikada nisam čuo tvoje ime,

pa čak ne znam ni boju tvog glasa.

Iz nekog, meni nepoznatog razloga,

podsetiš me na jedno minulo doba,

i tada misli krenu za pogledom.

Ne znam mnogo o tebi.

Gotovo ništa.

Čudno, danima mi se mota po glavi,

da bih mogao napisati roman

s tobom u ulozi glavne junakinje,

izmaštati sve ono što o tebi ne znam,

sasvim pouzdano odrediti karakter,

i ispisivati tvoju biografiju

na stotinama i stotinama stranica,

u jedno pet-šest pozamašnih tomova.

Prilično neobično maštanje,

privlačno, i veoma drsko, priznajem.

A, kako stvari zaista stoje,

kada bih se i usudio

da napišem tako nešto,

siguran sam da bi sve stalo

u samo nekoliko lakih komada.

Milen Šelmić