Na ostarelom,

i već sasvim istrošenom nebu,

noć je ispisala

još jednu od stranica svog romana

bez naslova i bez početka,

sa jasnom idejom vodiljom,

usmerenom na rojeve padalica,

koji je nisu činili jasnijom,

već samo tužnijom i dužom.

Gledajući sve to sa strane,

sa neobjašnjivom slutnjom u srcu,

setih se tebe

i poželeh želju,

mnogo želja,

po jednu

za svaku padajuću zvezdu,

a sve su se one stopile u jednu,

u samo jednu jedinu želju,

neizrecivu i neporecivu,

za mene, za tebe, za nas

pa pomislih

kako bi bilo dobro

da već jednom prođe

ova prokleta noć,

koja se ne da

ni probdeti,

ni prespavati,

ni preboleti,

ni zaboraviti

i da ponovo bude svetlost.

Milen Šelmić