Otići ću

da jednom

u sunce pogledam,

da u samo srce srca

zavirim,

da u njemu

sebe,

i u sebi tebe

pronađem.

Poći ću putem

sporohodnim,

neprohodnim,

trnovitim,

u neku šumu

zabasati,

dobrom se vetru

prepustiti...

pa zastati

i zaspati...

Ne, nikako,

ne zaspati,

već tragati

u snovima

nepreglednim,

čudnovatim,

šumovitim,

dok ne nađem,

dok ne vidim,

dok se u sebi

i sa sobom

ne ogledam,

i još,

i još dalje,

do smiraja,

do spoznaje.

Ako se ikada

budem vratio

iz te

čudne šume,

purpurom ovenčane,

ne mogu ti,

i neću ti

gotovo ništa doneti,

samo jedno,

kao znamenje

i kao dar:

malu ogrlicu

od ćilibara.

Milen Šelmić