Samo jedan ton

u pesmi za koju sam,

sasvim slučajno,

pogrešno mislio

da je sonata,

uvek je dovoljan

da vrati sećanje

sećanje na jedno leto

koje je davno,

sasvim slučajno,

lebdelo kao lament

nad jednim gradom,

u pravo vreme

na pravom mestu

na mestu koje se,

sasvim slučajno,

zvalo potpuno isto

kao ta pesma,

možda sonata,

čijeg imena sada

ne mogu da se setim

ali se dobro sećam

kako su tog leta,

sasvim slučajno,

harmonije dobile

čudesne nijanse

tog jednog tona

i kako su mlade ptice

raskošno kružile

nad katedralom

jer celo to leto je,

sasvim slučajno,

uporno mirisalo

na zrele trešnje,

na tvoje grudi,

na noć kod fontane

i tog su leta,

sasvim slučajno,

otisci srca

na mojim pesmama

imali boju

tvoga karmina.

Milen Šelmić